U kakvoj je samo zabludi čovek koji misli, želi, potajno se nada da će se dopasti većini u datom okruženju...

A svi to radimo... priznali ili ne.

Naša osnovna ljudska potreba jeste pripadanje. Jedan od osnovnih strahova je strah od odbacivanja...

Koliko puta moraš odbaciti sebe da bi te prihvatio neko drugi?

Koliko puta moraš nepripadati sebi da bi pokušao pripadati drugima?

Koliko se puta moraš saplesti da bi naučio drugi put izabrati?

Put sebe. Uvek i u svemu.

Kad izabereš sebe, naučićeš da prihvatiš i druge, baš takve kakvi jesu, iako oni možda ne prihvataju tebe... možda vidiš šire, jasnije, dalje... možda ima više ljubavi u tvojim grudima... možda ima više razumevanja u tvojim pogledima... ili možda jednostavno prihvataš sebe toliko da možeš apsolutno i bezuslovno da prihvatiš i sve druge oko sebe..

Prihvatiš i pustiš!

Prihvatiš i potom svesno biraš da li tu želiš da pripadaš... i znaćeš, i osetićeš... i jasno ćeš videti... i izabraćeš korak u pravom smeru, bez osude, krivice, sramote, straha...

Korak još više ka sebi!

I zapamti, što više ti koračaš ka sebi i oni koji su "tvoji", izabrani sami sobom i tobom, prate te u stopu... ili pronalaze usput. Misliš kao slučajno, a zapravo čekajući jedni druge već odavno.

I još nešto, budi otvoren... posmatraj!

Znaj da je u svakome koga sretneš ponešto i za tebe. A šta tačno, to ćeš jedino ti kao otvoren znati. Kad saznaš, primi i zahvali se.

I svako koga sretneš, možeš mu nešto dati... čekaj da on sam oseti, otvori se i samo pruži... time ne oduzimaš sebi sebe, već daješ njemu deo njega... Daj radosno.

I time zaokružuješ krug davanja i primanja gde god da si...zaokružuješ neke odnose i koračaš dalje do nekog većeg stepena celovitosti kroz neki drugi odnos, neko drugo okruženje...