Čujemo i istinski ne razumemo.

Uvek mi je bilo lakse da prihvatim život (suočim se sa svim činjenicama) i prihvatim druge ( sa svim svojim manama i vrlinama, zavolim kao bića a nekad i uz rečenicu "mogu ja sve da razumem al' ne znači da želim biti deo toga").

O #samoprihvatanje sam se saplitala.

Prema sebi sam bivala najstrožija i od sebe najviše ocekivala pa samim tim prihvatanje istinsko nije bilo moguće. Rekli bi sada mnogi:" Ako ne prihvatiš sebe, ne možeš ni druge". Možda u teoriji. U praksi ipak možemo biti veći oslonac, podrška i prijatelj drugima nego sebi jer nam je ponekad samoodnos manje važan od odnosa sa drugima. Da li je idealno? Nije. Da li je realno? Itekako. 🤷🏻‍♀️

Ranije sam prihvatala sebe činjenično, najčešće kroz pisanje📝. Pogledam kako se osećam, vratim se u prošlost i sagledam korake, postupke i potom razumem svoje trenutno stanje. Razumem jer vidim sve jasno, budem sebi podrška, oslonac kao što bih bila i drugima. Davala sam sebi prostora i vremena koliko gdo mi je bilo potrebno, radila ono što mi je bilo potrebno tada.

Sada uvidjam novi način - prihvatanje kroz neznanje i čisto osećanje ( osećaj, ne emocija).

Rekla bih da istinski prihvatamo sebe kada prihvatimo da osećamo tugu, bol, razočarenje, nepravdu, samoću, prazninu, tišinu i svesno boravimo u tome. Kada ništa više ne znamo i ne žurimo da saznamo. Kada ne jurimo da otkrivamo uzroke, uvidjamo posledice. Kada se ne vraćamo u prošlost, ne gledamo u budućnost već smo samo prisutni u svom osećaju, sa "činjenicama" koje telo, um, srce doživljavaju. Ulazimo duboko u zapise koji se nalaze u telu. Prepoznajemo, slušamo šta nam je potrebno u tom trenutku i sebi to dozvoljavamo. Telo transformiše.

#Prihvatanje kroz istinu ili kroz osećaj u telu, svejedno je. Važno je da smo sebi važni što prihvatanjem postajemo🙏

I tako ja prihvatam svoju trenutno veću ozbiljnost nego ranije što i slika potvrdjuje😉